Oduvek sam znala da ću dobiti sina. On je moj univerzum, moj svet, moja ljubav, moja radost, moj život, moja snaga, moja krila i moj san. Neustrašiv je i pametan. Dete je prirode, zelene trave, poderanih kolena, visokog drveća, brzine i snage. On je sve što nikada nisam bila ja.
Naizgled nedodirljiv i samostalan, pravi mali vuk, Vuk je dete puno ljubavi, velikog srca i nežne duše. Duša mu je meka poput svile, ranjivija nego što želim, ima iskren pogled i topao zagrljaj.
Mislim da ponekad dajem previše kao majka. Pitam se da li ga previše volim, ljubim li ga previše ili mu poklanjam previše pažnje? Da li treba da mu dopustim da želi moj dodir i miris, da se oseća usamljeno i da želi intimnost i zagrljaj? Celi tekst pogledajte klikom na stiker dole.
Kažu mi kako je on dečak i da ne moram toliko da ga volim, da ga ne bih razmazila i učinila slabim. On mora biti čovek da bi postao jak. Kad plače za malim stvarima, vidim oči drugih majki, koje mi kažu: „Viči na njega, ne može da plače! Mora da je jak čovek! “
Iste te majke, sa istim stavovima, pored sebe imaju muževe, očeve i sinove, koji im ne poklanjaju pažnju, a možda i nedovoljno ljubavi i poštovanja. Svi ti muškarci žele da ih zagrle i poljube. Svi se pozivaju na dve reči: „Volim te! Volim te mama, volim te ženo, volim te, ćerko! “
Kako ti isti muškarci mogu naučiti da vole i ljube ako ih ne grlimo dovoljno? Kako ti isti sinovi mogu da poštuju vaše potrebe, ako njihove gurnete pod tepih da bi od njih napravile „prave muškarce“?!
Kako će vaše ćerke biti srećne, zadovoljne i voljene, ako sinu usadite da ljubav nije bitna i da se dozira? Hoćete li doći na moja vrata da mi čestitate što je postao muškarac, kada vaša ćerka plače na vašem ramenu, jer nije voljena i cenjena?
Da li uopšte razmišljate o tome?
Ne odgajam samo sina, već budućeg supruga i oca, a pre svega čoveka. Ne želim da postane prazan i moćan, već hrabar, samouveren i ispunjen. Ljubav koju mu pružam želim kroz život da nosi kao štit od loših ljudi, jakih oblaka i obilne kiše. Nežnost koju mu dajem, želim da nauči da je daje onima koji vrede. Celi tekst pogledajte klikom na stiker dole.
Poljupce koje mu nesebično delim, želim da ih upamti, da ih pritisne u sebi, za dane kada neću biti tu da mu pružim ruku, dodir, čak ni reč. Želim samo jedno – da ga naučim da ceni sebe i život koji mu je dat, tako da ne oseća prazninu i usamljenost. Sanjam da mu jutra počinju sa osmehom, a večeri da mu se završavaju osećajem mira, sreće i ispunjenosti.
Želim da mu put bude čist, prekriven kamenjem iskrenih snova koji vode iza duge i da njegova ruka i duša nikada nisu prazni. Želim da mu srce raste kako bi mogao da voli sebe i druge. Želim da nauči da je blizina prirode poput vazduha, da se ne plaši predaje i ako izgubi jednu bitku, da zna da se sve dogodilo da bi pobedio sledeću.
Na kraju, nije me briga šta ćete mi reći. Nije me briga na šta me upozoravaju vaše reči. Nije me briga što svi mislite drugačije. Ne postoji knjiga ili zapis na ovom svetu koji me mogu uveriti da u stvorenju ima previše ljubavi. U svakom slučaju, važno je šta želim njemu da kažem, drage moje…
Sine, znam, biće malo ljubavi, loših dana, nepravednih ljudi. Ali je bitno samo jedno, nemoj prestati da voliš sebe. Ne prestaj da veruješ u ljubav. U svom životu se ne slaži ni sa čim manjem od onoga što si dobio kao dete. “Život je jedan” je možda prazna floskula, ali zaista je istinita. Ti si jedan. Ti si moj. Ti si naš. Sada i zauvek.
Leti visoko, skači, ne dozvoli da padneš besciljno! Ustani, nastavi i prkosi! Prkosi vetru, kiši, oluji. Živi da osećaš svoj život, ne puštaj, ne okreći se tuđim putevima. Koračaj svojim putem i sanjaj svoje snove. Kad je teško, prihvati ono što nosiš u duši, nasmej se, okreni se i hodaj. Budi šuma, gusta i neposlušna, budi voda, budi vatra. Budi vuk.